понедељак, 02. новембар 2015.

NAŠ PRVI BREVET 1000



Perfektna organizacija, drug na drumu, dame koje su izvozale ovaj Brevet, zahtevna staza,
trenutak kada zaspite na bicikli i padnete, kanjon reke Jerme, Kopaonik,
borba sa svojim „demonima“ je obeležilo ovaj predivni događaj.


Kakvo zadovoljstvo,bol u celom telu i osmeh na licu. Odlučiti se voziti Brevete znači ostaviti Ego kod kuće ili ga savladati za vreme vožnje,kao i borba sa demonima koje svi imamo. Nekome je demon, stići prvi, nekome deo spoznaje sebe,nekome rival,nekome uspon, ....., itd. Da li neko vozi bolji bajs, ima bolju opremu,da li ga i ko ga savetuje, šta jede, kolika su mu novčana sredstva, ne treba da budu pitanja koje se ovde postavljaju, ovde bi trebalo da samo zbog iste ideje koja nas okuplja, da smo zbog sebe, borbe sa samim sobom, da vidimo koliko možemo i samog izazova koji smo postavili pred sobom. Sve to uz Veliku podršku najbližih i najmilijih, bez kojih većina ne bi mogla.

Priprema za prvi Brevet 1000 je počela već kada je objavljen ovogodišnji kalendar. Da li će tobiti cilj sezone ili ne? Izgleda da je cilj ipak izvozati sve ovogodišnje Brevete, a da ovaj bude samo jedan od njih, koji je nesumljivo naduži i najteži. Srećan sam jer sam jedan od 10 koji su se odvažili za prvi Brevet 1000 u Srbiji, srećan sam jer sam deo Randonneur porodice.
Čast je bilo izadovoljstvo voziti sa dve dame Jelenom Popović i Tanjom Kavčić, dva rezličita karaktera, ali sa jednim ciljem.

Jutro, petak, neispavan. Kasnije saznam da nije samo mene drmao adrenalin prethodnu noć, nego većinu i da smo došli nenaspavani,ali orni za još jedno ispisivanje lične istorije. . Na KT 1 većina se odlučila da popuni rezerve ugljenih hidrata i proteina.
Adrenalin koji nas je tukao celu noć već je počeo da nam se sveti na skeli preko reke.
Pogled na Rumunsku obalu, tajna kontrola, Vinci ( tu sam sa ćerkom proveo dosta vremena, lepe uspomene ),grupna vožnja i zajedničko fotografisanje su obeležili put do Golupca. Da li je moguće da tako bude sve vreme!?

Raspoloženje na nivou, niko nije smrknut, lepo vreme za vožnju i odvajanje u manje grupe, jer se prepoznalo do sada ko s kim i koliko može. Trasa do sledeće KT počinje da pokazuje svoje pravo lice, brdo 10%, nizbrdo 10%.  Ravan prav put, šta to beše ;)

Prolazi se kroz Đerdapsku klisuru, prolazimo kroz Mali i Veliki kazan, Trajanova tabla, ali najfascinatniji je zvuk struje kada prolazite ispod dalekovoda. Morao sam da zastanem i slušnem ponovo taj zvuk peckanja, jačine i moći. Naravno sve je to asocijacija na Teslu, jer bez njega bili bi uskraćeni za tako nešto.
Polako počinje da pada mrak,ali Kladovo je već tu. I Igor je već tu.
Posle ove KT kreće put koji mi je prošli put doneo mnogo iznenađenja i iskustva. Da li mislite da ovoga puta se to nije desilo? Naravno, da jeste. Čim smo krenuli, rupa i odoše obe gume. Znači, isti deo kao prošle godine sam. Sva sreća te naiđe Igor i velikodušno pomogao oko nameštanja guma. Znam da ga je pumpa nervirala i imam utisak da je on bacio samo da bi me naterao da kupim novu,bolju i onu koja će da napumpa gumu. Nailazi Bratislav i dolazi deo iz podnaslova „drug na drumu“. Što bi Martin rekao čudna smo mi sorta i čovek mi daje svoju jednu unutrašnju gumu,tako da sada opet imam jednu rezervnu celu. Braco HVALA ! Ali pumpu, nemam Igoreeeee.
Prošle godine na tom delu puta sam imao halucinaciju čoveka koji stoji u mraku i kaže dobro veče, sva sreća te ga ove godine nisam video, ali Miloš jeste.
Tako da ipak priča da se ljudima to dešava stoji i nisam usamljen u tome. Možda samo drugi ne pričaju o tome.
Vetar u grudi,mrak, loša deonica puta, jurenje za ostalima i misli o čoveku koga nisam sreo, poruke od mojih dragih Gage i Alexa sa Beer festa su mi bili drugovi na putu do Zaječara i podsećanje na Gorana Zaječarca koji nam je prošle godine na Brevetu 600 doneo čarape i majce,jer smo bili mokri. Put se nastavlja put Pirota, osim kučića nikog na vidiku. U nekom selu kojih baš i nije bilo posle Zaječara, stajem da se bolje obučem i naravno ispred prodavnice koja ima klupu i svetlo ispred. Da sam birao ne bih uspeo da nađem mesto sa više komaraca, koji su na mene kidisali. Znači komarice, jelte pošto “one” ujedaju su imale devojačko veče na meni i odmah prešle da mi sisaju krv,jer mi je mast,a i džigericu već neko drugi pojeo.
Kalna, mesto koje je kao granica i ulazak na Staru Planinu. Vidi se da je ovo nekad u socrealizmu bilo posećeno i glavno turističko mesto,ali zub vremena, napredak i konkurencija su ovo mesto izbrisali sa mape glavnih destinacija. Verovatno sam prvi koji posle svitanja prolazi tuda,pa me ljudi gledaju „onako“, a ako nisam onda se sigurno pitaju “vidi ove!?”. Zanimljivi spomenici učesnicima NOB-a, kao i hoteli koji su sada prazni ili su im razlupana stakla.
Počinje podnožje Stare planine i vodopad koji me je podsetio na Lesine. Naravno i uzbrdo, nigde da noge odmoriš, samo vrti,vrti,vrti. Ali, zar nismo to sami tražili!? Najzad na nekih 800 metara nadmorske visine kreće nizbrdo, Jupiiiii! Nazire se Pirot, nekada jak industrijski centar, sada, po rečima Maje naše domaćice na KT3 umirući grad. Samo još jedna industrija radi i to proizvodnja guma. Na magistarli do KT3 nije bilo tako strašno, možda zato što je već uveliko jutro. Stižem do Topalovića gde nam je Igor organizovao doručak, tuš,krevet. Za doručak makarone sa sirom,ali tu je i kafa, rakija, sok, jogurt, supa, mogli smo da izvoljevamo, domaćini predusretljivi. Domaćin je inače vrhunski umetnik grnčarije, majka domaćica,a ćerka nas je posluživala i opsluživala. Na svaki naš pokret su skakali samo da nam udovolje i da nam bude sve po taman. Doručak, tuširanje i opuštanje pola sata u krevetu je bilo sasvim dovoljno uz prijatan ambijent da se nastavi dalje. Dobro se nastavilo samo boljim. Predeo na koji nailazimo pri izlasku iz Pirota je blago rečeno predivan. Kanjon reke Jerme. Nađite na netu, pogledajte tu lepotu i videće te zašto sam odlučio i da opet posetim ovaj kraj u kombinaciji bicikl-planinarenje. Predeo koji nailazi i planinari iz Bugarske su jasan znak ovih prirodnih lepota. Ali opet penjanje i penjanje,a nizbrdo je ispresecano ili lošim putem ili blagim usponima, tako da smo sledećih 50 km Boris, Toma i ja vozili preko 4 sata, moždai čitavih pet. Moram priznati da mije na jednoj deonici gde smo sreli jednog biciklistu u suprotnom smeru palo napamet da odustanem. Kolena, noge, listovi, ruke, sve me je bolelo. A kraja nisam video. Na to je uticala i pogrešna procena koliko još do Prokuplja.
Suva planina je stvarno suva i gola, a ako ste mislili da negde možete vršiti nuždu,a da bude blizu puta, grdno se varate.
Nailazi malko dosadan deo puta gde bitno bilo održavanje brzine i kad će više to Prokuplje!?  I posle Žitorađe koje cveta popomognuto EU nailazimo na Prokuplje i odmah se traži mesto gde će se večerati, jer do sledeće KT ima još 100 km i to na Kopu. Na 640tom km se skreće za Kopaonik i put počinje da ide uz brdo. Počinjem komentar da mi je sada jasno kada Đorđe Veljković prenosi bici trke na Eurosportu da kaže uspon počinje za 50 km. Ček, bre, a gde mi sada idemo, nizbrdo. Smeh. Počela je kiša, ali adrenalin radi i sve se ide brže. Brus. Saznanje da nas gore na vrhu čeka suvo sve olakšava psihološki. I evo ga Brzeće. Pitao sam meštane koliko ima do vrha – 16 km. Uf, u najboljem slučaju još dva sata. Ali uz put vidim da će to biti mnogo duže. Iza jedne krivine nailazim na osvetljen stenovit deo planine. Fascinantno. Podsetilo me na neki film o Mesecu. Jeza me prošla. To je bio kamenolom.Vozim,vozim, mrak,mrak, poneki auto, mrak,vrti,vrti i onda odlučim odmor. Evo ga i Miloš sa novom kišom. Malko pričamo i odlučimo se za još jednu pauzu i Snickers. Prija,ali voda je na minimumu. Zato kiša počinje da pljušti. Miloš, mlad momak odlazi,a ja ostajem sa MP3 plejerom i kroz mrak. Na trenutke mi se drema i uštinem se ili blago lupim šamar, da me ne zaboli,ali da osetim. Sad sam kao budan, vrtim,vrtim,vrtim i mislim da sam barem prešao 3 km i da mogu da predahnem,a ono nisam ni 500 metara prošao.Užas. Nastavljam dalje i sledećeg trenutka osetim udar o ivičnjak na suprotnoj strani kolovoza i pad. Pad nije jak, jer mogao sam ići 5 do 8 km/h. Ali saznanje da sam zaspao,a da nisam osetio i šta bi bilo da su kola naišla odozgo, bol u ruci i kolenu su me držali budnog dalje. Popih vode i krenem. Ulazim u maglu, počinje da pada nešto kao susnežica, temperatura je davno sa 15 pala na 3 stepena. Kola koja su naišla u susret imala su zaleđenu šoferšajbnu. Stižem Miloša i počinjemo priču o halucinacijama koje imaju maratonci. Sećamo se sa osmehom na licu kada nam je Igor Ralić u BIC doneo dokumentarac o RAAM-u i pokojnog Robiča koji se tuče sa poštanskim sandučićima.
Idemo, ne smemo da stanemo jer ćemo se smrznuti, i najzad vrh. Tog trenutka sam se pitao zašto se naši biciklisti trude da idu na Dolomite i Rumuniju,a nisu Kopaonik izvezli .Nije dovoljno atraktivan ili .... E sada još samo 7 km spusta do hotela. Jollykop je hotel koji je uvek želeo da ugosti bicikliste i ovaj put je to učinio. Spuštanje lagano jer se ruke tresu i vilica, Miloš stavlja kese na ruke da bi bilo toplije, ja na izvoru sipam vodu, pijem i nije mi hladna, nego prija. Možete da zamislite koliko mi je organizam hladan kada ne prepoznaje vodu sa izvora koja treba da je hladnija.
Hotel, Igorov auto je ispred. Ulazim, skidam sve sa sebe,oblačim suvo,ali i dalje je hladno.Tanja i Andrej se odlučuju da krenu. Ja ću čekati da svane. Spavanje dva i po sata. Odmorni i čili krećemo na put i još samo 270 km do kraja. Već na pola spusta se oseća da je toplije iako je po malo kiša umela da pada. Burek u Raškoj, vetar u leđa ili sa strane i kafa u restoranu Jerimin grad i pogled na tvrđavu i opet ono, da ću krenuti i u planine, jer kao što sam rekao u prošlom putopisu, planinari su ti koji su na licu mesta,a mi biciklisti posmatrači sa puta. Predeo već poznat, tako da je ostala samo borba sa kilometrima i vetrom koji je od Kraljeva duvao u grudi. Posle Kragujevca Toma odlazi, Boris i ja nastavljamo ne jureći ga, neka ga. Novo oblačenje kod Mladenovca,jer je već zahladnelo i već umor i psiha utiču na vožnju, ali znan put do cilja i Dacine knedle koje nas čekaju. Boškić, Duca, Bane i Daca, prijatelji dočekuju. Hvala Vam dragi moji.Znači mi. Priča, šala na cilju, osveženje kod Miloša koji nas uvek sa Igorom dočeka sa supom iz kesice, slatkišima, slanišima i pivom.
Čestitke svima koji su krenuli na ovaj brevet i hvala svima koji su bili uz nas. Nezaboravno iskustvo i korak bliže za one koji nameravaju da sledeće godine idu na PBP. Još jednom čestitke Igoru i sve pohvale na organizaciji, a hvala i Martinu i Milošu koji su me navadili na ovo.


Нема коментара:

Постави коментар